Timey wimey

Ne znam ni kako bih pocela ovaj post, a znam da nekako moram. Potrebno mi je da u reči prebacim to tirkizno more koje mi talasima udara u svaki deo tela. A ne znam odakle bih. Jer pokušavam da shvatim kako je krenulo, kada, gde? Sa koje strane me je uhvatilo i oborilo i na čemu stoji sada i da li je samo moje ili ga i dalje delimo?
Pisala sam juče ovo: "Najteže je kad zažmuriš, zažmurim, jer ako gledam- gledaću u tebe i ako gledaš, možda ćeš u mene". Vino je tu učinilo svoje i nastavka te kratke priče nema. Ali naša se priča nastavlja. Ja nastavljam da radim glupe stvari, lepe stvari, pravim iste greške ćutanja, patim i uživam. I gledam te, gledam da li me gledaš, skrećem pogled, žmurim, gledam u stranu, gledam opet u tebe, uh. Srce mi se preselilo u oči. Bilo bi lepo kada bi pored usana prošlo, ali te su ekskurzije izgleda uvek kratke.
I opet nepovezano pišem. Jer tako jesam, sva razvezana, pa zavezana, pa se umrsila pa ne znam šta ću. Uplela se u sebe, tebe, prostor, gravitaciju i vreme. Mislim da ni Doktor Who ne bi uspeo u mojoj petlji da se snađe. A kad ne može on, pitam se kako ja uopšte uspevam.
Napravila sam ti juče Tardis. Kad bih napravila i sebi jedan, je l bi mi bilo malo bolje?