Maler

Mislila sam, sve što mi treba je da izađem na čistinu. To je to, ničega nema, nije verovatno ni bilo. Sa moje strane jeste, ali sa tvoje- ne tako. Pomirila sam se, koliko sam mogla. Poslušala drugaricu, gurnula stvar u fioku. Ali fioku nisam imala gde da izbacim i otud želja za čistinom. Da znam barem šta je stvarno, jer u subjektivnom sam paklu i dalje od toga ne vidim. Objektivna realnost za mene je trenutno u savršenoj magli. Dakle, da ponovim, potrebna mi je čistina.
I razgovaramo, juče, i dolazimo do "te" teme i čak ostajemo je*eno sami. Toplo, toplo, toplo, strah. Prestajem da radim. Prilika za čistinu savršena, čak izokola, ne direktno. I ja se isprepadam, jer shvatim da ne želim da čujem da možda nisam u pravu. Sve što govoriš uklapa se sa onime što mislim. Ali nešto kao da nije u redu, kao da je almost too good to be true. Moja sposobnost da mislim se gasi, pokušavam da sakrijem da je moje "izokola" o tebi, za slučaj da tvoje nije i upropaštavam sve. Malo tišine i veče se nastavlja. Ja govorim, smejem se, mi hodamo, tramvaj dolazi, ja ulazim, ti odlaziš. Stavljam slušalice, ja sam duh, puf, nestajem.