500 dana sa Samer

Očekivanja i realnost se i ne poklapaju baš, zar ne? Nije kao da to već nisam znala. Ipak, nadala sam se da neću biti u pravu.
Svo ovo bezuspešno minglovanje i osećaj kao da sam Joseph Gordon Lewit. Pisanje ovog teksta uz pravljenje da zapravo pišem poruku. Podižem pogled sa ekrana telefona.
I tako niko ne gleda. Ne moram čak ni da se pretvaram, barem ne sad, u ovom zlatnom trenutku gde svi gledaju negde drugde. Pričaju sa nekim drugim. Neko ih drugi zanima. Barska stolica do vrata toaleta na kojoj sedim skoro kao i da nije tu. U svom ovom bezveznom momentu samoće među ljudima ima nečeg ok. Niko me ne dira, ne sumnjaju u moju zauzetost kuckanjem. To je barem više nego što mogu da poželim. Lakše mi pada nego neke druge stvari.

Samo što sam baš baš baš želela da se barem jednom očekivanja pretvore u realnost. Barem te večeri. Barem nekad. Ili ako se već ne ostvare, da neko primeti lavinu razočarenja koja preti da se kao voda slije niz moje obraze i potopi mi stopala.
Izgleda da sam se uvežbala u prikrivanju. To mi je u isto vreme nekako dobro i strašno loše.